Свети апостол и
еванђелист Марко 
СРПСКИ ДОМ „ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ“
Стара Црква Светог Марка у Ужицу
Српски дом „Деспот Стефан Лазаревић“,
уз благослов оца Милића Драговића,
старешине Старе Цркве Светог Марка у Ужицу,
позвао Вас је да дарујете реч
која позива на праштање, љубав и буђење вере,
и Ви сте се одазвали!
Хвала Господу што смо се на тај начин
сабрали да разменимо
најлепше речи за душу!
Срце је наше пуно зато што је пристигао
велики број радова,
а још већу радост чини сазнање да
много стваралаца осећа и живи
духовним животом наше православне вере
и уме да, на добар уметнички начин,
искаже своје емоције.
Поштовани,
редакција Српског дома „Деспот Стефан Лазаревић“
направила је одабир текстова за рубрику „Реч за душу“,
на сајту ужичке Старе Цркве Светог Марка, а
планирамо да организујемо и програм у коме ћете и Ви
учествовати читањем својих песмама.
О томе ћемо Вас обавестити.
У нашем зборнику песама заступљене су духовне песме и
записи стваралаца из Србије и Црне Горе:
ГЛАВНИ МЕНИ
Мисли за сваки дан
Настој да научиш (сина) да презире славу садашњег живота, јер ће тако задобити већу славу и постати узвишенији.
Свети Јован Златоуст (42,186)
Свети Јован Златоуст (42,186)
еванђелист Марко
Код за банер:
<a href="http://www.otacmilic.com" target="_blank"><img src="http://www.otacmilic.com/slike/ banner/banner.png" width="227" height="78" border="0" alt=""/></a>
Библија - Свето Писмо
|
 |
|
Житија светих за месец
на сајту Светосавље
на сајту Светосавље
Погледајте који нам је рејтинг на интернету
.: РЕЧ ЗА ДУШУ :.
Милина Миковић, студент, Прибој - Светлост светог Саве вечно сија у нама
Затвори текст
Светлост светог Саве вечно сија у нама
Полако газим утабане стазе...
Глава ми твоја у језгро душе уклесана крштењем као Божији поклон. Као острошки камен у срце усађене Твоје очи. Благословом је настао кутак за широке зенице и снен поглед у њима. У плућима им душа Твоја дише смирењем. Блажени издахнути ваздух као ореол згуснут над телом мојим вуче из подсвести покајање.
...корак по корак убијам сумњу...
Ти неуморно уливаш наду, као усијани челик градиш присуством мир. Рукама отклањаш све ожиљке патње моје и завежљаје страха кидаш из срце мог. Ногама босим као дечак на манастирском прагу обликујеш вешто моје избављење.
... па, путујем спокојно кроз мир...
Одзвања, вековима, дуга реч, у мени, генерацијама неповређена. Слаже се лако сваки шапат истине у причу да је кажем млађем. Док живим причом ћу указивати на дело Твоје као спасење.
...сабирам дуго нити светлуцаве...
Кројим блесак светлости, као бујицу топлине за устајале снегове и иње промрзло учмале љубави, као исцелитељску моћ за талоге бола у телу. Вулкан искрености с лица твог изливају у косу моју блаженство и храброст. На светлости путујем до самог вазнесења.
... и зрачим Твојом светлошћу, Светитељу.
Зато, озарен и грешан, без страха, желим прићи икони Твојој.
Кратак је пут следбеника, а дуг и вечан просветитељски зрак.
Глава ми твоја у језгро душе уклесана крштењем као Божији поклон. Као острошки камен у срце усађене Твоје очи. Благословом је настао кутак за широке зенице и снен поглед у њима. У плућима им душа Твоја дише смирењем. Блажени издахнути ваздух као ореол згуснут над телом мојим вуче из подсвести покајање.
...корак по корак убијам сумњу...
Ти неуморно уливаш наду, као усијани челик градиш присуством мир. Рукама отклањаш све ожиљке патње моје и завежљаје страха кидаш из срце мог. Ногама босим као дечак на манастирском прагу обликујеш вешто моје избављење.
... па, путујем спокојно кроз мир...
Одзвања, вековима, дуга реч, у мени, генерацијама неповређена. Слаже се лако сваки шапат истине у причу да је кажем млађем. Док живим причом ћу указивати на дело Твоје као спасење.
...сабирам дуго нити светлуцаве...
Кројим блесак светлости, као бујицу топлине за устајале снегове и иње промрзло учмале љубави, као исцелитељску моћ за талоге бола у телу. Вулкан искрености с лица твог изливају у косу моју блаженство и храброст. На светлости путујем до самог вазнесења.
... и зрачим Твојом светлошћу, Светитељу.
Зато, озарен и грешан, без страха, желим прићи икони Твојој.
Кратак је пут следбеника, а дуг и вечан просветитељски зрак.
Бојан Марковић, студент, Ужице - Хиландар
Затвори текст
Хиландар
Ко на свету у мрачној соби болно пати, због Њега пати.
Ко на свету небу путује, пут је Он.
Ко на путу без себе остане, повратак себи је Он.
Ко духовном благу тежи, Свети Камен дотиче.
Мисао над неким тројним морима уснама се преноси Светима.
Што помислиш, то дотакнеш.
У Хиландару се најспорије цеди магла и грожђе
и свака бол ће проћи
када нас ћутња веже за Бога.
Молитва и ја
потекли од истог хлеба
призивамо Хиландарску тишину у душу гладну Бога.
Молитва постаје храна ономе ко храну од иконе тражи.
Када би веровање наше била кост
све кости крхке биле би изломљене.
Ову најкраћу
збуњиву молитву из срца
из корена духовности
остављам да преноћи у крајностима испод овог неба.
Молитва је велики пламен
можда она распламсава ватру.
Ипак, оно што сагори светињу није ватра.
Светогорско склониште нас учи да чист белутак у ватри још бељи постане.
Окрећем нежну прозирност духа мом неразоривом темељу.
Ко на свету небу путује, пут је Он.
Ко на путу без себе остане, повратак себи је Он.
Ко духовном благу тежи, Свети Камен дотиче.
Мисао над неким тројним морима уснама се преноси Светима.
Што помислиш, то дотакнеш.
У Хиландару се најспорије цеди магла и грожђе
и свака бол ће проћи
када нас ћутња веже за Бога.
Молитва и ја
потекли од истог хлеба
призивамо Хиландарску тишину у душу гладну Бога.
Молитва постаје храна ономе ко храну од иконе тражи.
Када би веровање наше била кост
све кости крхке биле би изломљене.
Ову најкраћу
збуњиву молитву из срца
из корена духовности
остављам да преноћи у крајностима испод овог неба.
Молитва је велики пламен
можда она распламсава ватру.
Ипак, оно што сагори светињу није ватра.
Светогорско склониште нас учи да чист белутак у ватри још бељи постане.
Окрећем нежну прозирност духа мом неразоривом темељу.
Слободан Ристовић, Ужице - БОГОСЛИЧНИ ОБРАЗОМ ДУШЕ
Оцу Бенедикту игуману манастира Подмаине -Будва
Оцу Бенедикту игуману манастира Подмаине -Будва
Затвори текст
БОГОСЛИЧНИ ОБРАЗОМ ДУШЕ
Оцу Бенедикту игуману манастира Подмаине -Будва
Оцу Бенедикту игуману манастира Подмаине -Будва
Буђење из сна је наш свакодневни Васкрс.
То је свитање.
Светковина.
Празник.
Васкрснути не знaчи вратити се првобитном стању.Оживети.
Васкрсење је очишћење од земаљске флекавости и душевне трулежности. Проветравање од свих и свакојакух задаха и заударања. То је победа духа над смрћу, и то не у смислу мртав/жив, већ испран од свега онога чему је смрт имала бити цена. А све то не неким личним умећем или заслугом, него вољом и силом Бога.
Нићи из смрти то је могућност сједињења са самим Богом, а и са наново одуховљеним собом.
Када размишљам о васкрсењу, пре свега мислим на величину жртве коју је Христос преузео на себе у част очишћења свеживих.
Постојање оног који Јесте, условљава даљњи ток мисли о тој до тада непознатој појави.
Васкрснути Христос се није само уздигао из ада у небо или из смрти у живот. Он се уздигао из тадашње свемисли о животу и смрти. Уздигао се из свесабраног греха људског. Он је сагледао човечанство и прелио га светлошћу у себе, као што се вино из чаше прелије у грло.
Исус Христос је наша непоколебљива вера у то, па тек догађај који је изазван Његововим појављивањем пред човеком.
Појава Богочовека пред човеком је највећа почаст у дотадашњем а и будућем постојању човека, јер је човек ослобођен било какве претпоставке о изгледу и моћи Бога.
Богочовек је Човек оваплоћен Богом, чиме сви постајемо Богослични и сви у свемилости и свесмислу Божијем.
На нашу велику несрећу, ми од нашег постојања у Богу не успевамо да се издигнемо изнад својих зала, а камоли изнад себе.
Зашто?
Због Богочовечности којом се разликујемо. Те разлике просто негујемо, удаљавјући се једни од других, а тиме и од Бога.
Вера је оно што прочишћава. Човек удаљен од вере тек повремено отреса своју кошуљу од прашине, aли је не пере. Вера је оно што пере а не оно што спада у пуко спирање.
Потпун свемисао садашњости је Хритос, а врхунац људске свемисли о Богу Његово васкрсење. Христово прво распеће је утрло наше раазличитости, и довело нас у стање свеопомене и свеопроштја. То је моменат када се дотадашње људске грешке као зрневље биле покупљене и самлевене у светлост.
Наредни људски род је требао да буде чист, да исијава Бога из себе.
У моменту Христовог привременог растанка од људи, Човек није довољно или скоро никако разумео Божију љјубав и жртву. На жалост, ни човек није довољно или премало осетио Христово распеће у себи, јер га је Христост ставио у заветрину бола.
То се не односи само на тадшњи чин, него и на овај који сада живимо у свкодневном распећу.
Васкрсење Исуса Христа за разлику од распеће је невидљиво, јер је васкрсење Божија воља, a распеће чин човека , такође одређен Његовом – Божијом вољом.
Васкрсење је изношење људског рода са свим својим наравима пред лице и суд Бога.
На нама је да својом душом васкрснемо до оне светлости којом смо од Бога умивени, и ако нам лице и даље има боју коже. Са Богом треба бити сличан, не изгледом лица већ образом душе, јер то нас чини родом Божијим.
То је свитање.
Светковина.
Празник.
Васкрснути не знaчи вратити се првобитном стању.Оживети.
Васкрсење је очишћење од земаљске флекавости и душевне трулежности. Проветравање од свих и свакојакух задаха и заударања. То је победа духа над смрћу, и то не у смислу мртав/жив, већ испран од свега онога чему је смрт имала бити цена. А све то не неким личним умећем или заслугом, него вољом и силом Бога.
Нићи из смрти то је могућност сједињења са самим Богом, а и са наново одуховљеним собом.
Када размишљам о васкрсењу, пре свега мислим на величину жртве коју је Христос преузео на себе у част очишћења свеживих.
Постојање оног који Јесте, условљава даљњи ток мисли о тој до тада непознатој појави.
Васкрснути Христос се није само уздигао из ада у небо или из смрти у живот. Он се уздигао из тадашње свемисли о животу и смрти. Уздигао се из свесабраног греха људског. Он је сагледао човечанство и прелио га светлошћу у себе, као што се вино из чаше прелије у грло.
Исус Христос је наша непоколебљива вера у то, па тек догађај који је изазван Његововим појављивањем пред човеком.
Појава Богочовека пред човеком је највећа почаст у дотадашњем а и будућем постојању човека, јер је човек ослобођен било какве претпоставке о изгледу и моћи Бога.
Богочовек је Човек оваплоћен Богом, чиме сви постајемо Богослични и сви у свемилости и свесмислу Божијем.
На нашу велику несрећу, ми од нашег постојања у Богу не успевамо да се издигнемо изнад својих зала, а камоли изнад себе.
Зашто?
Због Богочовечности којом се разликујемо. Те разлике просто негујемо, удаљавјући се једни од других, а тиме и од Бога.
Вера је оно што прочишћава. Човек удаљен од вере тек повремено отреса своју кошуљу од прашине, aли је не пере. Вера је оно што пере а не оно што спада у пуко спирање.
Потпун свемисао садашњости је Хритос, а врхунац људске свемисли о Богу Његово васкрсење. Христово прво распеће је утрло наше раазличитости, и довело нас у стање свеопомене и свеопроштја. То је моменат када се дотадашње људске грешке као зрневље биле покупљене и самлевене у светлост.
Наредни људски род је требао да буде чист, да исијава Бога из себе.
У моменту Христовог привременог растанка од људи, Човек није довољно или скоро никако разумео Божију љјубав и жртву. На жалост, ни човек није довољно или премало осетио Христово распеће у себи, јер га је Христост ставио у заветрину бола.
То се не односи само на тадшњи чин, него и на овај који сада живимо у свкодневном распећу.
Васкрсење Исуса Христа за разлику од распеће је невидљиво, јер је васкрсење Божија воља, a распеће чин човека , такође одређен Његовом – Божијом вољом.
Васкрсење је изношење људског рода са свим својим наравима пред лице и суд Бога.
На нама је да својом душом васкрснемо до оне светлости којом смо од Бога умивени, и ако нам лице и даље има боју коже. Са Богом треба бити сличан, не изгледом лица већ образом душе, јер то нас чини родом Божијим.
Данијела Стајковић, Београд - Ти си моја снага, Боже мој!
Затвори текст
Ти си моја снага, Боже мој!
ВЕРУЈ, НЕ СУМЊАЈ, РЕКАО СИ МИ, БОЖЕ МОЈ!
АЛИ, СУМЊА МОЈА ТЕШКО ЈЕ БРЕМЕ НА ЛЕЂИМА НЕЈАКИМ.
ТВОЈ БЛАГОСЛОВ ДА ОВЕ ДУШЕ ОД МОЈЕ РЕЧИ ОПСТАЈУ, ЗА ВЕРУ МОЈУ БОРБА ЈЕ ВЕЧНА.
ДА КРСТ СВОЈ НОСИМ БЕЗ РОПТАЊА, ЗА МЕНЕ ЗАПОВЕСТ ОД ТЕБЕ ЈЕ ДАТА.
СВЕВИШЊИ, ОПРОСТИ!.
КРСТ МОЈ МИ СНАГУ ОДУЗИМА И САМО ВЕРА ГА КРЕПИ!
ЗА ОВЕ ГОДИНЕ ОСТАШЕ ОЧИ, МНОГО ОЧИЈУ И ОЧАЈА, БОЛА ОД ЖИВОТА, НЕМОЋИ, СТРАДАЊА.
КАДА ДАНИ УХВАТЕ СНАГУ И МИСЛИ МОЈЕ И СА СВЕТОМ ЈЕ ЗАПЛЕТУ, А ТЕРЕТ МОЈ, ЗАБОРАВИМ ДА УМОЛИМ ТЕ, НА ПОЛА ДА ДЕЛИШ,СВИ РУЖНИ СНОВЕ НЕДУЖНИХ ДУША ПРИТИСНУ МОЈА РАМЕНА!
ЖАРЕ МЕ ТАДА НЕКЕ БИСЕРНЕ СУЗЕ КОЈЕ НИКО ДА ПЛАТИ НЕЋЕ,
БОЛИ МЕ НИКАД НЕЗАБОРАВЉЕНИ ДЛАН, КОЈИ НЕ ПОМИЛОВА НЕДУЖНУ ДЕЧИЈУ ГЛАВУ, ПЛАШИ МЕ ОНО ЊЕГОВО ЈЕР НЕМА ТАМО ЉУБАВИ, НИ ВЕРЕ НИ БУДУЋНОСТИ.
А КО ДА ДА НЕКОМЕ СВЕ АКО МУ НИШТА НИЈЕ У ПОСТАНКУ ДАТО.
ДА ЉУБИМ БЛИЖЊЕГ СВОГ КАО САМОГА СЕБЕ.
ДА ВРИШТИМ, ГОСПОДЕ, ОД СТРАХА – ДА ПОМИЛУЈЕМ, ДА МАЗИМ,
ДА ТРАЖИМ НЕШТО ШТО ДУБОКО ЈЕ САКРИВЕНО У ПРЕВАРЕНОЈ МЛАДОСТИ, У ОСМЕХУ КОГА НЕМА, У СНУ КОГА СЕ ПЛАШЕ, У ДАНУ КОЈИ ИМ ЈЕ МУЧЕЊЕ.
КОЛИКО ВЕРЕ МИ ТРЕБА ЗА ПОКАЈАЊЕ , ДА ПОКАЈЕМ СЕ И ОКАЈЕМ ГРЕХЕ ЗА СВЕ ОНЕ КОЈИ ИХ НИКАДА ОКАЈАТИ НЕЋЕ.
ИМАМ ЛИ ВЕРЕ ТОЛИКО, БЛАГОСЛОВЕНИ МОЈ?
ТОЛИКО ВЕРЕ САМО МИ ТИ ПОДАРИТИ МОЖЕШ.
ЈЕР КАДА МЕ ОЧИ ТЕ САПЛЕТУ, ВРЕЂАМ, ОСУЂУЈЕМ, ПРЕЗИРЕМ, НЕ РАЗУМЕМ...
ТИ МИ ОНДА ПОКУЦАШ У МИСЛИ МОЈЕ ЗАЛУТАЛЕ И ПОКАЖЕШ БАШ ТЕ МАЛЕНЕ ДУШЕ ОСТАВЉЕНЕ - КАКО СЕ СМЕЈУ И РАДУЈУ ПОГЛЕДУ КОЈИ ИХ ПРАТИ, КАКО ТЕ ПРИМЕ У СРЦЕ СВОЈЕ, ИАКО СУ ИХ РОЂЕНИ ИЗДАЛИ, КАКО ЗАБОРАВЕ ДА БИ НАСТАВИЛИ ДА ЖИВЕ И КАКО ОПРОСТЕ, ПРЕ СВИХ НЕПОВРЕЂНИХ .
И ТРАЖИМ ТЕ, БОЖЕ МОЈ! ТРАЖИМ, ЈЕР ТИ СИ ПУТОКАЗ МОЈ.
ТИ СИ МОЈА ВЕРА И МОЈА СНАГА. ЗА ОСМЕХ , ЗА ПРАШТАЊЕ, ЗА СУТРА. ОЗАРЕНОГ ЛИЦА И БИСТРОГ ПОГЛЕДА ПОКРЕЋЕМ ЛАВИНУ БОЛА И СЕЋАЊА, СУНОВРАТИМ ИХ У НЕКАКАВ БЕЗДАН И ПРУЖИМ РУКУ СВАКОМ НЕДУЖНОМ ОКУ, ДА КА ТЕБИ ЗАЈЕДНО КРЕНЕМО.
И ТИ СИ ТУ ДА НАМ ОТВОРИШ НЕОТВОРЕНО И ПОПРАВИШ НЕПОПРАВЉИВО.
ДО НЕКИХ ДРУГИХ ОЧИЈУ, ДАЋЕШ НАМ ДАН ЗА ЗАБОРАВ И ЗАБОРАВЉЕНО!
ДА ЖИВИМО, ДА ВЕРУЈЕМО И ДА ТИ СЕ РАДУЈЕМО, БОЖЕ НАШ!
АЛИ, СУМЊА МОЈА ТЕШКО ЈЕ БРЕМЕ НА ЛЕЂИМА НЕЈАКИМ.
ТВОЈ БЛАГОСЛОВ ДА ОВЕ ДУШЕ ОД МОЈЕ РЕЧИ ОПСТАЈУ, ЗА ВЕРУ МОЈУ БОРБА ЈЕ ВЕЧНА.
ДА КРСТ СВОЈ НОСИМ БЕЗ РОПТАЊА, ЗА МЕНЕ ЗАПОВЕСТ ОД ТЕБЕ ЈЕ ДАТА.
СВЕВИШЊИ, ОПРОСТИ!.
КРСТ МОЈ МИ СНАГУ ОДУЗИМА И САМО ВЕРА ГА КРЕПИ!
ЗА ОВЕ ГОДИНЕ ОСТАШЕ ОЧИ, МНОГО ОЧИЈУ И ОЧАЈА, БОЛА ОД ЖИВОТА, НЕМОЋИ, СТРАДАЊА.
КАДА ДАНИ УХВАТЕ СНАГУ И МИСЛИ МОЈЕ И СА СВЕТОМ ЈЕ ЗАПЛЕТУ, А ТЕРЕТ МОЈ, ЗАБОРАВИМ ДА УМОЛИМ ТЕ, НА ПОЛА ДА ДЕЛИШ,СВИ РУЖНИ СНОВЕ НЕДУЖНИХ ДУША ПРИТИСНУ МОЈА РАМЕНА!
ЖАРЕ МЕ ТАДА НЕКЕ БИСЕРНЕ СУЗЕ КОЈЕ НИКО ДА ПЛАТИ НЕЋЕ,
БОЛИ МЕ НИКАД НЕЗАБОРАВЉЕНИ ДЛАН, КОЈИ НЕ ПОМИЛОВА НЕДУЖНУ ДЕЧИЈУ ГЛАВУ, ПЛАШИ МЕ ОНО ЊЕГОВО ЈЕР НЕМА ТАМО ЉУБАВИ, НИ ВЕРЕ НИ БУДУЋНОСТИ.
А КО ДА ДА НЕКОМЕ СВЕ АКО МУ НИШТА НИЈЕ У ПОСТАНКУ ДАТО.
ДА ЉУБИМ БЛИЖЊЕГ СВОГ КАО САМОГА СЕБЕ.
ДА ВРИШТИМ, ГОСПОДЕ, ОД СТРАХА – ДА ПОМИЛУЈЕМ, ДА МАЗИМ,
ДА ТРАЖИМ НЕШТО ШТО ДУБОКО ЈЕ САКРИВЕНО У ПРЕВАРЕНОЈ МЛАДОСТИ, У ОСМЕХУ КОГА НЕМА, У СНУ КОГА СЕ ПЛАШЕ, У ДАНУ КОЈИ ИМ ЈЕ МУЧЕЊЕ.
КОЛИКО ВЕРЕ МИ ТРЕБА ЗА ПОКАЈАЊЕ , ДА ПОКАЈЕМ СЕ И ОКАЈЕМ ГРЕХЕ ЗА СВЕ ОНЕ КОЈИ ИХ НИКАДА ОКАЈАТИ НЕЋЕ.
ИМАМ ЛИ ВЕРЕ ТОЛИКО, БЛАГОСЛОВЕНИ МОЈ?
ТОЛИКО ВЕРЕ САМО МИ ТИ ПОДАРИТИ МОЖЕШ.
ЈЕР КАДА МЕ ОЧИ ТЕ САПЛЕТУ, ВРЕЂАМ, ОСУЂУЈЕМ, ПРЕЗИРЕМ, НЕ РАЗУМЕМ...
ТИ МИ ОНДА ПОКУЦАШ У МИСЛИ МОЈЕ ЗАЛУТАЛЕ И ПОКАЖЕШ БАШ ТЕ МАЛЕНЕ ДУШЕ ОСТАВЉЕНЕ - КАКО СЕ СМЕЈУ И РАДУЈУ ПОГЛЕДУ КОЈИ ИХ ПРАТИ, КАКО ТЕ ПРИМЕ У СРЦЕ СВОЈЕ, ИАКО СУ ИХ РОЂЕНИ ИЗДАЛИ, КАКО ЗАБОРАВЕ ДА БИ НАСТАВИЛИ ДА ЖИВЕ И КАКО ОПРОСТЕ, ПРЕ СВИХ НЕПОВРЕЂНИХ .
И ТРАЖИМ ТЕ, БОЖЕ МОЈ! ТРАЖИМ, ЈЕР ТИ СИ ПУТОКАЗ МОЈ.
ТИ СИ МОЈА ВЕРА И МОЈА СНАГА. ЗА ОСМЕХ , ЗА ПРАШТАЊЕ, ЗА СУТРА. ОЗАРЕНОГ ЛИЦА И БИСТРОГ ПОГЛЕДА ПОКРЕЋЕМ ЛАВИНУ БОЛА И СЕЋАЊА, СУНОВРАТИМ ИХ У НЕКАКАВ БЕЗДАН И ПРУЖИМ РУКУ СВАКОМ НЕДУЖНОМ ОКУ, ДА КА ТЕБИ ЗАЈЕДНО КРЕНЕМО.
И ТИ СИ ТУ ДА НАМ ОТВОРИШ НЕОТВОРЕНО И ПОПРАВИШ НЕПОПРАВЉИВО.
ДО НЕКИХ ДРУГИХ ОЧИЈУ, ДАЋЕШ НАМ ДАН ЗА ЗАБОРАВ И ЗАБОРАВЉЕНО!
ДА ЖИВИМО, ДА ВЕРУЈЕМО И ДА ТИ СЕ РАДУЈЕМО, БОЖЕ НАШ!
Владимир С. Путник, Соко Бања - СРПСКИ СВЕТИТЕЉ
Затвори текст
СРПСКИ СВЕТИТЕЉ
На двору Стефана Немање, велика радост,
гласници проносе вест, као стреле лете;
остарелим Немањи и Ани, да улепша старост,
Милостиви Господ је подарио, још једно, дете.
Благословио је Бог најмлађег сина, жупановог,
подаривши му непролазност душе у српском роду.
На крштењу прими Растко дарове Духа Светог,
кад су га помазаног уљем, погружавали у воду.
Расло је мило дете учећи се науци, Христовој,
Окружен љубављу свих, на двору, рашком;
кад одлучи младић, угађајући души, својој,
да се посвети Христу и животу монашком.
Ка далекој Светој Гори лагане ноге га носе,
да се у молитви, строгим постом подвизава,
родитељима шаље писмо и прамен одсечене косе
и велико дело за Србе припрема монах, Сава.
Минула су лета, туга за мезимцем је прошла,
Немања, стари, прелепу Студеницу подиже.
Напушта Србију, због жеље која је надошла
и сину свом, у Ватопед, монах Симеон стиже.
Обрадова се Сава, у грудима срце бије,
у загрљај старом оцу млади калуђер паде.
Атонске манастире обилазе монаси из Србије
и велика блага, сваком, монах Симеон даде.
Усрдно Симеон и Сава Хиландар граде, свети,
истинито прибежиште отачаства, њиховога.
Повељом Симеон, Богородици манастир посвети,
за спасење рода и свих који љубе Бога.
Богоугодно дело учинише српски задужбинари,
јер Хиландар поста расадник просвете, наше;
кад испусти душу Симеон, Немања, стари,
преподобном оцу Сава, житије описаше.
Преносећи мошти светог Симеона Мироточивог,
следбеник Христов, Сава, долази у Студеницу.
Да положи темеље Цркве и живота духовног,
учећи Србе да верују у Пресвету Тројицу.
Из свете Жиче је Србија на Небеса вазнета,
архиепископа Саве то је непроцењиво дело.
Нека памте нараштаји, док је века и света,
Црква и Држава су једно, нераздељиво тело.
Јеванђелском науком украси Сава српски род,
живом речју проповедајући, неуморни учитељ.
Омиле Господу његов труд, јер донесе плод
и славом се овенча највећи, српски светитељ.
Прошли су векови, а српска најмудрија глава,
пред Творцем молитвено над Србима бдије.
У свакој школи се прославља Свети Сава,
његов је пепео развејан широм Србије.
Духа љубави је пуно српско национално биће,
то је пут разума, спасоносни – пут прави.
Зато негујмо успомене на свете Немањиће,
благодаримо с љубављу, путовођи Сави.
Благослови нас и опомени, светитељу Саво,
да се не одричемо вере и бића, народног!
Ти си круну и власт за Вишњи живот дао,
да би Српство било у двору, Цара Небеског.
гласници проносе вест, као стреле лете;
остарелим Немањи и Ани, да улепша старост,
Милостиви Господ је подарио, још једно, дете.
Благословио је Бог најмлађег сина, жупановог,
подаривши му непролазност душе у српском роду.
На крштењу прими Растко дарове Духа Светог,
кад су га помазаног уљем, погружавали у воду.
Расло је мило дете учећи се науци, Христовој,
Окружен љубављу свих, на двору, рашком;
кад одлучи младић, угађајући души, својој,
да се посвети Христу и животу монашком.
Ка далекој Светој Гори лагане ноге га носе,
да се у молитви, строгим постом подвизава,
родитељима шаље писмо и прамен одсечене косе
и велико дело за Србе припрема монах, Сава.
Минула су лета, туга за мезимцем је прошла,
Немања, стари, прелепу Студеницу подиже.
Напушта Србију, због жеље која је надошла
и сину свом, у Ватопед, монах Симеон стиже.
Обрадова се Сава, у грудима срце бије,
у загрљај старом оцу млади калуђер паде.
Атонске манастире обилазе монаси из Србије
и велика блага, сваком, монах Симеон даде.
Усрдно Симеон и Сава Хиландар граде, свети,
истинито прибежиште отачаства, њиховога.
Повељом Симеон, Богородици манастир посвети,
за спасење рода и свих који љубе Бога.
Богоугодно дело учинише српски задужбинари,
јер Хиландар поста расадник просвете, наше;
кад испусти душу Симеон, Немања, стари,
преподобном оцу Сава, житије описаше.
Преносећи мошти светог Симеона Мироточивог,
следбеник Христов, Сава, долази у Студеницу.
Да положи темеље Цркве и живота духовног,
учећи Србе да верују у Пресвету Тројицу.
Из свете Жиче је Србија на Небеса вазнета,
архиепископа Саве то је непроцењиво дело.
Нека памте нараштаји, док је века и света,
Црква и Држава су једно, нераздељиво тело.
Јеванђелском науком украси Сава српски род,
живом речју проповедајући, неуморни учитељ.
Омиле Господу његов труд, јер донесе плод
и славом се овенча највећи, српски светитељ.
Прошли су векови, а српска најмудрија глава,
пред Творцем молитвено над Србима бдије.
У свакој школи се прославља Свети Сава,
његов је пепео развејан широм Србије.
Духа љубави је пуно српско национално биће,
то је пут разума, спасоносни – пут прави.
Зато негујмо успомене на свете Немањиће,
благодаримо с љубављу, путовођи Сави.
Благослови нас и опомени, светитељу Саво,
да се не одричемо вере и бића, народног!
Ти си круну и власт за Вишњи живот дао,
да би Српство било у двору, Цара Небеског.
Јабланка Павловић, Соко Бања - Вером у Тебе, цветам
Затвори текст
Вером у Тебе, цветам
Господе!
У колевци, Твојој,
Твој додир милостиви,
благословеном руком,
са вером, близине, Твоје.
У храму, на крштењу,
звона звоне надахнућем, Твојим.
Господе!
Ставих крст
на тело моје, тропрстом.
Клечећи, сузница сузи,
радости, Твојој.
Господе! Венама, мојим,
цвета вера, Твоја.
Јутарњом молитвом, Теби,
видим цветање плодова, мојих,
благодатним, рајским пољима.
Господе!
Сва надања, чежње,
са погледом у Небеса.
Целивам Еванђеље,
капљем Православље,
са благословом, Твојим.
У колевци, Твојој,
Твој додир милостиви,
благословеном руком,
са вером, близине, Твоје.
У храму, на крштењу,
звона звоне надахнућем, Твојим.
Господе!
Ставих крст
на тело моје, тропрстом.
Клечећи, сузница сузи,
радости, Твојој.
Господе! Венама, мојим,
цвета вера, Твоја.
Јутарњом молитвом, Теби,
видим цветање плодова, мојих,
благодатним, рајским пољима.
Господе!
Сва надања, чежње,
са погледом у Небеса.
Целивам Еванђеље,
капљем Православље,
са благословом, Твојим.
Веселинка Стојковић, Врање - Богородица Љевишка
Затвори текст
Богородица Љевишка
Букнуше пожари букнуше бесови,
Човеков ум изгуби друм,
Не гори од Господњега жишка
Богородица Љевишка.
Јурнуше пожари, јурнуше бесови,
Човеков ум не нађе друм;
Помрча сунце, помрча месец,
Звезде изгубише траг;
Онеме земљa, онеме небо,
Животни заста дах.
Буктаху пожари, буктаху бесови,
Човеков ум изгуби друм,
Човеков ум изгуби друм,
Не гори од Господњега жишка
Богородица Љевишка.
Човеков ум изгуби друм,
Не гори од Господњега жишка
Богородица Љевишка.
Јурнуше пожари, јурнуше бесови,
Човеков ум не нађе друм;
Помрча сунце, помрча месец,
Звезде изгубише траг;
Онеме земљa, онеме небо,
Животни заста дах.
Буктаху пожари, буктаху бесови,
Човеков ум изгуби друм,
Човеков ум изгуби друм,
Не гори од Господњега жишка
Богородица Љевишка.
Раде М. Обрадовић, Велики Поповац - Господе, сачувај Дечане
Затвори текст
Господе, сачувај Дечане
Лепото над лепотом
висино горда
гласом светитеља
дозивам род српски
да до Тебе и српског
Косова дође
и овамо крај твојих
светих врата и мошти дечанских
пропева између месеца и сунца
о лепото над лепотама узвишена!
Овамо ће се и време
на крилима анђела вратити
око ће српско младо устрептати
пред ликовима Светитеља Божанских
и пред Тобом, Христе, Боже наш
Монаси и пастири, светињо наша,
удостојише те чувствома и храброшћу
и сачуваше на ветрометини
да нам постојиш и зрачиш
у вековима Божјим
Сад сам усред срца твога
Лавро дечанска
и поклонивши се дотичем душу
Стефана Дечанског
и пред ореолом неболиких
молим Господа за род и смирење
српско и за пламсање вечне слободе
великих јунака у Христу
на српском Косову и Метохији
Господе, сачувај Дечане
висино горда
гласом светитеља
дозивам род српски
да до Тебе и српског
Косова дође
и овамо крај твојих
светих врата и мошти дечанских
пропева између месеца и сунца
о лепото над лепотама узвишена!
Овамо ће се и време
на крилима анђела вратити
око ће српско младо устрептати
пред ликовима Светитеља Божанских
и пред Тобом, Христе, Боже наш
Монаси и пастири, светињо наша,
удостојише те чувствома и храброшћу
и сачуваше на ветрометини
да нам постојиш и зрачиш
у вековима Божјим
Сад сам усред срца твога
Лавро дечанска
и поклонивши се дотичем душу
Стефана Дечанског
и пред ореолом неболиких
молим Господа за род и смирење
српско и за пламсање вечне слободе
великих јунака у Христу
на српском Косову и Метохији
Господе, сачувај Дечане
Милица Живадиновић, Основна школа, Поружница, Соко Бања - Молитва за Павла
Затвори текст
Молитва за Павла
У славонском селу, Кућаници,
родио се дечачић мали.
Давне 1914. године,
на крштењу, име Гојко му дали.
Три године је имао,
кад је без оца и мајке остао.
Тетка га узе у крило своје
и заштити од муке његове.
Гојко је у школи добро учио
из веронауке је најбољу оцену имао.
Животна мука опет му се јави,
али тада се под монашко крило стави.
Исусе Христе, сине Божији,
молио се Богу да му да моћи,
да помогне свом верном пастиру,
и олакша му дане и ноћи.
Уочи Благовести замонаши се Гојко
и наденуше му име Павле.
Дуго је био владика Рашко-призренски,
мили Боже, мудре ли главе.
Тих и скроман калуђер,
као да светац земљом хода
залагао се на Косову
за правду српског рода.
После тешких косовских мука,
из Призрена је у Београд дошао
и Српске православне цркве
Патријарх је постао.
Исусе Христе, сине Божији,
дај му снаге, дај му моћи,
помози свом верном пастиру,
олакшај му дане и ноћи.
родио се дечачић мали.
Давне 1914. године,
на крштењу, име Гојко му дали.
Три године је имао,
кад је без оца и мајке остао.
Тетка га узе у крило своје
и заштити од муке његове.
Гојко је у школи добро учио
из веронауке је најбољу оцену имао.
Животна мука опет му се јави,
али тада се под монашко крило стави.
Исусе Христе, сине Божији,
молио се Богу да му да моћи,
да помогне свом верном пастиру,
и олакша му дане и ноћи.
Уочи Благовести замонаши се Гојко
и наденуше му име Павле.
Дуго је био владика Рашко-призренски,
мили Боже, мудре ли главе.
Тих и скроман калуђер,
као да светац земљом хода
залагао се на Косову
за правду српског рода.
После тешких косовских мука,
из Призрена је у Београд дошао
и Српске православне цркве
Патријарх је постао.
Исусе Христе, сине Божији,
дај му снаге, дај му моћи,
помози свом верном пастиру,
олакшај му дане и ноћи.
ДАЛИБОР ФИЛИПОВИЋ ФИЛИП, КЊАЖЕВАЦ - ЈАДИКОВКА ГОСПОДУ
Затвори текст
ЈАДИКОВКА ГОСПОДУ
ГОСПОДЕ,
ПОГУБИСМО ТЕ ИСПУЦАЛИМ УСНАМА
И САДА НАМ ГУТЉАЈ ТИШИНЕ ИСПУЊАВА ПЛУЋА.
БЕЗВУЧАН НАМ ЈЕ ЈЕЗИК
А ЕВО ДАНА КАДА ЈЕ СВАКА РЕЧЕНИЦА ПИТАЊЕ.
БОЖЕ,
ПОГЛЕДАЈ БАР ЈЕДНОМ ОВУ ЗЕМЉУ ЉУДСКИМ ОЧИМА.
КАКВУ РАСКОШ СТАВЉАШ У НЕДРА ПОНОРА?
ДОЛЕ ЈЕ СВЕТ И ПЕРЈЕ ЗАТРПАНО ТЕЖИНОМ СНА.
ПОЖУДОМ НАС ГЛЕДА ТРБУХ ЗЕМЉЕ, ДОБРЕ СМО ЛОБАЊЕ ЗА ЊЕН МОЗАИК.
О СВЕВИШЊИ,
НЕ ЗНА НЕБО КАКО ЈЕ ЗЕМЉИ ДОК ЈЕ ГАЗЕ.
ЉУБАВ РЕТКО НИЧЕ, А СВУДА ЈЕ ПОСЕЈАНА.
ЧОВЕК ЈЕ ЧУДНА СПРАВА ЗА ГАШЕЊЕ ЖИВОТА,
НИЧУ НОВИ ГРОБОВИ-НИШТАВИЛО НИКАД НЕ УМИРЕ.
ПРЕСВЕТЛИ,
ТРЕБА ЗАГРИСТИ СОЧНУ ЈАБУКУ ГРЕХА, АЛИ НЕ ПРОГУТАТИ ЈЕ.
КАД ПРЕКОРАЧИМО ГРАНИЦУ ЈЕДНОМ- НИСМО ВИШЕ ИСТИ.
ТОЛИКО СМО ХАЛАПЉИВИ ДА ЋЕМО ПОЈЕСТИ СВЕТ.
О, КАПИ, КАПИ СВЕТЛА У БОЛЕСНЕ ОЧИ!
ПОГУБИСМО ТЕ ИСПУЦАЛИМ УСНАМА
И САДА НАМ ГУТЉАЈ ТИШИНЕ ИСПУЊАВА ПЛУЋА.
БЕЗВУЧАН НАМ ЈЕ ЈЕЗИК
А ЕВО ДАНА КАДА ЈЕ СВАКА РЕЧЕНИЦА ПИТАЊЕ.
БОЖЕ,
ПОГЛЕДАЈ БАР ЈЕДНОМ ОВУ ЗЕМЉУ ЉУДСКИМ ОЧИМА.
КАКВУ РАСКОШ СТАВЉАШ У НЕДРА ПОНОРА?
ДОЛЕ ЈЕ СВЕТ И ПЕРЈЕ ЗАТРПАНО ТЕЖИНОМ СНА.
ПОЖУДОМ НАС ГЛЕДА ТРБУХ ЗЕМЉЕ, ДОБРЕ СМО ЛОБАЊЕ ЗА ЊЕН МОЗАИК.
О СВЕВИШЊИ,
НЕ ЗНА НЕБО КАКО ЈЕ ЗЕМЉИ ДОК ЈЕ ГАЗЕ.
ЉУБАВ РЕТКО НИЧЕ, А СВУДА ЈЕ ПОСЕЈАНА.
ЧОВЕК ЈЕ ЧУДНА СПРАВА ЗА ГАШЕЊЕ ЖИВОТА,
НИЧУ НОВИ ГРОБОВИ-НИШТАВИЛО НИКАД НЕ УМИРЕ.
ПРЕСВЕТЛИ,
ТРЕБА ЗАГРИСТИ СОЧНУ ЈАБУКУ ГРЕХА, АЛИ НЕ ПРОГУТАТИ ЈЕ.
КАД ПРЕКОРАЧИМО ГРАНИЦУ ЈЕДНОМ- НИСМО ВИШЕ ИСТИ.
ТОЛИКО СМО ХАЛАПЉИВИ ДА ЋЕМО ПОЈЕСТИ СВЕТ.
О, КАПИ, КАПИ СВЕТЛА У БОЛЕСНЕ ОЧИ!
Миодраг Видојковић, село Дуго Поље, код Соко Бање - Богородици
Затвори текст
Богородици
Хвала Ти, Мајко Богородице,
што си нам Христа родила
и хришћанску веру утврдила.
Богородице Мајко,
смилуј се свим људима
и нама верницима
тако и грешницима.
Господе, Боже, Исусе Христе
и Мајко Богородице,
који се за хришћански народ
залажете,
не дајте ђаволу на Земљи,
да отима душе православне.
Ми, као хришћански народ,
другог Бога немамо,
само у Вас, Мајко Божија,
и Сина Твог, верујемо.
Докле је Земље и Неба,
уз Вашу помоћ молићемо се,
у рукама Крст држати
и тако се
за Царство Небеско борити.
што си нам Христа родила
и хришћанску веру утврдила.
Богородице Мајко,
смилуј се свим људима
и нама верницима
тако и грешницима.
Господе, Боже, Исусе Христе
и Мајко Богородице,
који се за хришћански народ
залажете,
не дајте ђаволу на Земљи,
да отима душе православне.
Ми, као хришћански народ,
другог Бога немамо,
само у Вас, Мајко Божија,
и Сина Твог, верујемо.
Докле је Земље и Неба,
уз Вашу помоћ молићемо се,
у рукама Крст држати
и тако се
за Царство Небеско борити.
Зорица Илић, Ужице - Док тражих своје парче Неба...
Затвори текст
Док тражих своје парче Неба...
Док тражих своје парче Неба
знала сам да је оно само моје
Док тражих своје парче Неба
сазнадох да оно није само моје
Док тражих своје парче Неба тамо
нађох да је оно овде
Док тражих своје парче Неба споља
осетих да је оно унутра
Док тражих своје парче Неба
не престадох са трагањем
ни онда када Небо затражи мене.
знала сам да је оно само моје
Док тражих своје парче Неба
сазнадох да оно није само моје
Док тражих своје парче Неба тамо
нађох да је оно овде
Док тражих своје парче Неба споља
осетих да је оно унутра
Док тражих своје парче Неба
не престадох са трагањем
ни онда када Небо затражи мене.
Слободан Ђекић, Вршац - Бадњак
Затвори текст
Бадњак
Кренули унук и деда,
то беше дедина жеља
на Бадње вече.
Унук да научи, да гледа
припреме дана весеља,
а деда бадњак да сече.
Далеко нешто беше до шуме.
Стазу не виде
никакви пути
па дете не разуме, када се за бадњак иде,
- што треба да се ћути?
Стигавши, рекоше: - Добро вече!
Помолише се у снежном гнезду
а дете приђе до стабла права.
Додирну деду и тихо рече:
- Погледај, деда, погледај звезду
која нас прати и обасјава.
то беше дедина жеља
на Бадње вече.
Унук да научи, да гледа
припреме дана весеља,
а деда бадњак да сече.
Далеко нешто беше до шуме.
Стазу не виде
никакви пути
па дете не разуме, када се за бадњак иде,
- што треба да се ћути?
Стигавши, рекоше: - Добро вече!
Помолише се у снежном гнезду
а дете приђе до стабла права.
Додирну деду и тихо рече:
- Погледај, деда, погледај звезду
која нас прати и обасјава.
Славица Јовановић, Ниш - Наслеђе
Затвори текст
Наслеђе
До дана данашњег, од памтивека,
Свевишњи нам у наслеђе даје
дедова наших веру и обичаје
са првим гутљајем мајчиног млека.
И славску свећу и колач славски
и Богу угодни мирис тамјана
да људско зло и земаљска тама
не сакрију од нас Дух Божански.
И молитву коју са три прста
на грудима пишемо у част крста:
„Не дај да нам се семе затре
и вековних огњишта угасе ватре.
Сачувај наше хришћанске душе.
А онима, што нам светиње руше
и дижу куле за наше кости
не знајући шта чине, Боже опрости!“
Свевишњи нам у наслеђе даје
дедова наших веру и обичаје
са првим гутљајем мајчиног млека.
И славску свећу и колач славски
и Богу угодни мирис тамјана
да људско зло и земаљска тама
не сакрију од нас Дух Божански.
И молитву коју са три прста
на грудима пишемо у част крста:
„Не дај да нам се семе затре
и вековних огњишта угасе ватре.
Сачувај наше хришћанске душе.
А онима, што нам светиње руше
и дижу куле за наше кости
не знајући шта чине, Боже опрости!“
Снежана Милановић , село Црљенац, Рашанац - Кључ вечности
Затвори текст
Кључ вечности
У чијој души господари љубав,
благодет срца што воли и прашта,
ко грех и сузу молитвом пере,
бистрином ума и снагом вере.
У чијој души јецај песму ствара,
бол осудом, душу одмара,
молитвом чистом душа уздише,
ка небу је све више и ближе.
ко земни живот за небни даје,
и дан судњи у вечност претвара,
Хришћанска вера чистотом душе,
небеска врата без кључа отвара.
благодет срца што воли и прашта,
ко грех и сузу молитвом пере,
бистрином ума и снагом вере.
У чијој души јецај песму ствара,
бол осудом, душу одмара,
молитвом чистом душа уздише,
ка небу је све више и ближе.
ко земни живот за небни даје,
и дан судњи у вечност претвара,
Хришћанска вера чистотом душе,
небеска врата без кључа отвара.
Вера Бабић-Сабо, Котор - Жетва
Затвори текст
Жетва
Житна поља златног класја
жетеоци снопље вежу,
ко ће, Господе, да покупи
снопље корова,
чија ће бити жетва његова???
- Гозба је спремна
за кога, Боже?
За нас грешнике.
Хоћеш ли угостити
доста позваних
мало изабраних?
Која је жетва њихова...?
Наша наград за
Охолост, Сагрешење, Немилост,
без Милосрђа, Мржња без љубави,
Зоре без Сунца,
Колијевка без мајке,
Плач дјетета остављеног,
Мајке која рида,
напуштене
од рођеног...?
ГОСПОДЕ,
Покупи класје Твоје
у снопове које Ти вежеш,
Не сагори огњем Небесним
снопље корова,
дај времена, да науче,
виде,
каква је била сјетва њихова.
жетеоци снопље вежу,
ко ће, Господе, да покупи
снопље корова,
чија ће бити жетва његова???
- Гозба је спремна
за кога, Боже?
За нас грешнике.
Хоћеш ли угостити
доста позваних
мало изабраних?
Која је жетва њихова...?
Наша наград за
Охолост, Сагрешење, Немилост,
без Милосрђа, Мржња без љубави,
Зоре без Сунца,
Колијевка без мајке,
Плач дјетета остављеног,
Мајке која рида,
напуштене
од рођеног...?
ГОСПОДЕ,
Покупи класје Твоје
у снопове које Ти вежеш,
Не сагори огњем Небесним
снопље корова,
дај времена, да науче,
виде,
каква је била сјетва њихова.
Нађа Бранков, Вршац - УЗМИ КРСТ СВОЈ (ОГЛАШЕНОМ)
Затвори текст
УЗМИ КРСТ СВОЈ (ОГЛАШЕНОМ)
Пут твоја заступила пут моју.
И жуд кости твоје што моју искаше
А пут и кост пропадљиве јесу
Многожалосна бех!
Разна лица показујеш.
Онај који има, неима. Ту где си, ниси.
Бригујем.
Залуд раним,
Ти доцкан лежеш.
Богодеци само, сан се дарује.
Узми, узми Крст свој!
Осети лакоћу, лепоту штедру.
Прозор духовни отвори.
Нек гледају све очи твоје.
Брат, Христом ми буди.
Да снесемо терет исти,
У Свеблагог скуте.
Он зна јад мој, бол твој.
Пусти га из шаке
Сузу одреши, одрешење доби
Жалац греховни, буну страсти
Да стиша ти.
Лице, до земље!
Чуј тајну, разумеј Дело
Зидар Саздатеља буди!
Свој камен угради.
Узми, Крст свој!
Да мој лакшим промени.
Са мора узбуркана
У Луку Благу...
Не отежај од сна,
Изван Царства не остани
У Светлости Врелу, одећу душе одени
Сјај невидљив устражи
Ходи драговољно, у бесмртни брак
Као Јуда, не целивај;
Таму разгрни, извор сузе живе нађи.
Заридај. Оплачи.
Крст свој узми! Крсту се поклони!
Завапимо истогласно
Да похита Владика
Стихуј. Стихом хвалуз дај.
Пређу воду, као копно.
Не бој се!
Маловерје, са срца, стреси.
Осети тишину. Зауздај је.
Вољом оснажи.
...
Јер, јесен пада. Зрење и вењење.
Прецвета живот.
Нек Богомисао узри!
Сутра је зима. Свршетак пута.
Он прима и који у последњи час стижу.
Покуцај. Двери одшкрини.
Надежду ужежи. Душу и разум саклони.
Узми, Крст свој!
Благуј. Мене обрадуј.
Ништи и убоги јесмо,
Грађа нам – прах.
Велик је Господ!
Нек осени загрљај Његов!
Трулеж, осеци предај
Дана сујете
Година гордељиви,
Вековања, у горке мреже сплетена –
Одреци с! Три пута!
Да те неспремног не сатре
Безмесечна ноћ. Адска.
Да радујеш се отхођењу,
Као и рођењу.
Узми, узми Крст свој!
Узми – одар свој...и устани!
И жуд кости твоје што моју искаше
А пут и кост пропадљиве јесу
Многожалосна бех!
Разна лица показујеш.
Онај који има, неима. Ту где си, ниси.
Бригујем.
Залуд раним,
Ти доцкан лежеш.
Богодеци само, сан се дарује.
Узми, узми Крст свој!
Осети лакоћу, лепоту штедру.
Прозор духовни отвори.
Нек гледају све очи твоје.
Брат, Христом ми буди.
Да снесемо терет исти,
У Свеблагог скуте.
Он зна јад мој, бол твој.
Пусти га из шаке
Сузу одреши, одрешење доби
Жалац греховни, буну страсти
Да стиша ти.
Лице, до земље!
Чуј тајну, разумеј Дело
Зидар Саздатеља буди!
Свој камен угради.
Узми, Крст свој!
Да мој лакшим промени.
Са мора узбуркана
У Луку Благу...
Не отежај од сна,
Изван Царства не остани
У Светлости Врелу, одећу душе одени
Сјај невидљив устражи
Ходи драговољно, у бесмртни брак
Као Јуда, не целивај;
Таму разгрни, извор сузе живе нађи.
Заридај. Оплачи.
Крст свој узми! Крсту се поклони!
Завапимо истогласно
Да похита Владика
Стихуј. Стихом хвалуз дај.
Пређу воду, као копно.
Не бој се!
Маловерје, са срца, стреси.
Осети тишину. Зауздај је.
Вољом оснажи.
...
Јер, јесен пада. Зрење и вењење.
Прецвета живот.
Нек Богомисао узри!
Сутра је зима. Свршетак пута.
Он прима и који у последњи час стижу.
Покуцај. Двери одшкрини.
Надежду ужежи. Душу и разум саклони.
Узми, Крст свој!
Благуј. Мене обрадуј.
Ништи и убоги јесмо,
Грађа нам – прах.
Велик је Господ!
Нек осени загрљај Његов!
Трулеж, осеци предај
Дана сујете
Година гордељиви,
Вековања, у горке мреже сплетена –
Одреци с! Три пута!
Да те неспремног не сатре
Безмесечна ноћ. Адска.
Да радујеш се отхођењу,
Као и рођењу.
Узми, узми Крст свој!
Узми – одар свој...и устани!
Вера Цветановић, Бабушница - Икона
Затвори текст
Икона
Златно сећање
из ње извире
Ватрено око трепти
од погледа што памти
Заборав у јари прошлости
Кротке опомене
у уљу и злату
пуне постојања
у повезаном складу
Спаситељица честнаја
Напуклу душу исцељује
Враћа изгубљену снагу
Обнавља наду
из ње извире
Ватрено око трепти
од погледа што памти
Заборав у јари прошлости
Кротке опомене
у уљу и злату
пуне постојања
у повезаном складу
Спаситељица честнаја
Напуклу душу исцељује
Враћа изгубљену снагу
Обнавља наду
Славимир Ј. Зеленкапић, Крагујевац - Пољубац у косу
Затвори текст
Пољубац у косу
Јеси ли остао, Христе, при истом ставу
Колико мојих нада гине?
Јутрос сам имао Твоју јаву
Ненадан сусрет...Додир топлине!
-Не губи време пролазних дана
Запути се још сада, под крст распећа
Траг ожиљака давних рана
На љубав вечне жртве и сад нека Те сећа...
То си ми говорио свечано и мило
У цик зоре док си стајао крај мога узглавља
У загрљај Теби, не знам шта ме водило
Жудео сам снажно нови дан
Да нас не раставља блаженство меко,
Разливало се као роса читавим бићем,
Док је горело срце новим жаром
И текла песма мојом собом,
Мирисом сенокоса
Готов сам био да га поклоним
Теби, пријатељу старом,
Ја сам понекад, Христе,
Изневеравао пријатељство наше
Да се твој став није променио,
Страховао сам са језом неком
Суморна, времена неизвесна,
И недогледне даљине, сад ме не плаше
Твој пољубац у косу,
Оставља моју главу снену,
На јастуку меком
Колико мојих нада гине?
Јутрос сам имао Твоју јаву
Ненадан сусрет...Додир топлине!
-Не губи време пролазних дана
Запути се још сада, под крст распећа
Траг ожиљака давних рана
На љубав вечне жртве и сад нека Те сећа...
То си ми говорио свечано и мило
У цик зоре док си стајао крај мога узглавља
У загрљај Теби, не знам шта ме водило
Жудео сам снажно нови дан
Да нас не раставља блаженство меко,
Разливало се као роса читавим бићем,
Док је горело срце новим жаром
И текла песма мојом собом,
Мирисом сенокоса
Готов сам био да га поклоним
Теби, пријатељу старом,
Ја сам понекад, Христе,
Изневеравао пријатељство наше
Да се твој став није променио,
Страховао сам са језом неком
Суморна, времена неизвесна,
И недогледне даљине, сад ме не плаше
Твој пољубац у косу,
Оставља моју главу снену,
На јастуку меком
Игор Мишковић, Београд - Молитва за Надежду
Затвори текст
Молитва за Надежду
Кораку брзом до Маркове цркве,
Оте се гутљај, клицај боре старе,
Дроњци сури јој висе, рите беле,
Шаке шлајма пуне људског, ни паре.
Суза ми горушици срце укра,
Тешких руку, тромих, очију сетних.
Проклех себе, љубави ватра мртва,
Клекнух бићем, исукох јој пар ситних.
Прокламовах бедно „Бог ти у помоћ!“
А она уздахну, сав мајдан дрмну.
„Цркви иде ли?“, климнух бежећ у ноћ,
Ја бег, а просиља из душе грмну,
„И помоли се за ме у молитни час!“
Одмакох учма, „Надежда!“, чух јој глас.
Оте се гутљај, клицај боре старе,
Дроњци сури јој висе, рите беле,
Шаке шлајма пуне људског, ни паре.
Суза ми горушици срце укра,
Тешких руку, тромих, очију сетних.
Проклех себе, љубави ватра мртва,
Клекнух бићем, исукох јој пар ситних.
Прокламовах бедно „Бог ти у помоћ!“
А она уздахну, сав мајдан дрмну.
„Цркви иде ли?“, климнух бежећ у ноћ,
Ја бег, а просиља из душе грмну,
„И помоли се за ме у молитни час!“
Одмакох учма, „Надежда!“, чух јој глас.
Јелена Алексић, Подгорица - Молба
Затвори текст
Молба
Не мораш ме звати пјесником
јер ја не пишем своје пјесме
да би ме ти крунисао тим звањем.
Не мораш ме ни сматрати чудакињом
зато што пишем, јер ја и нијесам она.
Све што тражим
јесте да ми не заклањаш
шапат Господа који исписујем
по својој хартији
срећна што га чујем и што могу
да Му се повинујем.
Пусти ме да пишем о својим сновима
ка којима летим
на простирци своје вјере.
Ја сам довољно смела да вјерујем
у њихова остварења и довољно храбра
да и тебе подстакнем на исто.
Пусти ме да пишем својим надама
на чијим латицама живе моје љубави.
Ја сам довољно способна да волим,
а у исти мах и зрела да не жалим
због својих разочарења.
Зато пишем.
Пусти ме да љубим манастирска врата
и пишем о тим пољупцима.
Ја сам довољно срећна да станем
пред живу икону Свеца и поклоним се
у знак захвалности што идем овим Свијетом
понекад саплићићи се, али и увијек
дижући се.
Пусти ме да се поклоним тој икони.
Да поклоним себе.
И да пишем о томе.
Пусти ме и да тим Свијетом
тражим осунчане људе и да на цртама њихових лица налазим одговоре на своја питања.
Са сваком пјесмом коју не напишем
ја постајем грешнија, зато пусти ме
да кроз њихове ријечи нађем своја
искупљења.
И не мораш ме називати пјесником,
јер ја не пишем своје пјесме да би ме ти
крунисао тим звањем.
Не мораш ме сматрати ни посебном
јер ја то и нијесам ништа више
(ни мање) од тебе.
Све што тражим јесте
да ми не заклањаш
Радост Господа коју исписујем
по својој хартији
срећна што Је својим писањем
могу дотаћи.
јер ја не пишем своје пјесме
да би ме ти крунисао тим звањем.
Не мораш ме ни сматрати чудакињом
зато што пишем, јер ја и нијесам она.
Све што тражим
јесте да ми не заклањаш
шапат Господа који исписујем
по својој хартији
срећна што га чујем и што могу
да Му се повинујем.
Пусти ме да пишем о својим сновима
ка којима летим
на простирци своје вјере.
Ја сам довољно смела да вјерујем
у њихова остварења и довољно храбра
да и тебе подстакнем на исто.
Пусти ме да пишем својим надама
на чијим латицама живе моје љубави.
Ја сам довољно способна да волим,
а у исти мах и зрела да не жалим
због својих разочарења.
Зато пишем.
Пусти ме да љубим манастирска врата
и пишем о тим пољупцима.
Ја сам довољно срећна да станем
пред живу икону Свеца и поклоним се
у знак захвалности што идем овим Свијетом
понекад саплићићи се, али и увијек
дижући се.
Пусти ме да се поклоним тој икони.
Да поклоним себе.
И да пишем о томе.
Пусти ме и да тим Свијетом
тражим осунчане људе и да на цртама њихових лица налазим одговоре на своја питања.
Са сваком пјесмом коју не напишем
ја постајем грешнија, зато пусти ме
да кроз њихове ријечи нађем своја
искупљења.
И не мораш ме називати пјесником,
јер ја не пишем своје пјесме да би ме ти
крунисао тим звањем.
Не мораш ме сматрати ни посебном
јер ја то и нијесам ништа више
(ни мање) од тебе.
Све што тражим јесте
да ми не заклањаш
Радост Господа коју исписујем
по својој хартији
срећна што Је својим писањем
могу дотаћи.
Благојевић Бојан - Врт светог Марка (Стара ужичка Црква)
Затвори текст
Врт светог Марка (Стара ужичка Црква)
Врт светог Марка
( Стара ужичка Црква )
Попут Едемског блистав врт
Вуче верне у древну чар,
У милину што кроти смрт
Да у Христу сву љубе твар.
Ова капела- снажан стуб
Из трулежног у вечни бит
На недосежан води руб-
Молитвама изливен штит.
У Ужицу вечности зов
Где људи уче Духа срик;
Цвеће, тамјан, Анђела рој,
Тамо се брига губи крик.
У врту светог Марка врч,
У њему крви вечне руј,
Из душа жедних гони грч,
А сипа с' Неба сладак бруј.
Све нас позива ова рај
Крепки да уђемо у бој;
Пресвета, Сина твог нам дај
Да слушамо Спасења пој!
( Стара ужичка Црква )
Попут Едемског блистав врт
Вуче верне у древну чар,
У милину што кроти смрт
Да у Христу сву љубе твар.
Ова капела- снажан стуб
Из трулежног у вечни бит
На недосежан води руб-
Молитвама изливен штит.
У Ужицу вечности зов
Где људи уче Духа срик;
Цвеће, тамјан, Анђела рој,
Тамо се брига губи крик.
У врту светог Марка врч,
У њему крви вечне руј,
Из душа жедних гони грч,
А сипа с' Неба сладак бруј.
Све нас позива ова рај
Крепки да уђемо у бој;
Пресвета, Сина твог нам дај
Да слушамо Спасења пој!
Copyright © Отац Милић Драговић, 2008. Сва права задржана