Полазећи од сопственог искуства и стручности можемо да посведочимо да се право уметничко дело, поетско у овом случају, остварује једино када комуницира са примаоцима – читаоцима.
По том методолошком приступу познатог теоретичара Роберта Јауса књижевно дело подједнако означава производ свога аутора и производ публике. Дакле, дело има свој живот и своје трајање онда када га публика чита, уметнички полемише са њим, размишља о њему, када дело у читаоцима отвара нека нова питања, када доноси нова сазнања.
Чланови жирија управо су се и руководили тим принципом. Наши хоризонти очекивања сусрели су се у равни духовности и равни поезије, а тачка спајања је била аутентична творевина аутора, у чему смо препознавали уметничку вредност и оригиналност. Преко сто аутора из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, Аустралије, Италије, Аустрије, послали су своје радове и наши ставови су били углавном усаглашени при одабиру песама које ће бити званично најбоље или похваљене. У песмама награђених и похваљених стваралаца препознали смо аутентичност поетског духовног израза, умеће да песнички обликују и изразе укорењену духовност која се искуствено обогаћује, расте, сазрева. Ове песме издваја и то што су оне лирске, дакле - са емоцијом, што јасно изражавају мисао у свим својим деловима и што у самој песми, између стихова или већих целина постоји хармонија у језичко стилском смислу, емоционалном и рефлексивном. Осетили смо искрену љубав стваралаца према ближњем, њихово веровање у слободу мисли и у снагу песничке речи која је кадра да обухвати мисао, емоцију, слику, боју. Заједничко им је неговање поетског духовног израза и потреба трагања за собом и изворима духовности. Слике су у њима биле сугестивне, снажне, заокружене - у песничком смислу.
Честитке припадају свима који су учествовали на овом конкурсу и који ће, надамо се, наставити песничко трајање на многим сличним манифестацијама неговања поетског израза у земљи и иностранству. Надам се да су објављени резултати некоме донели значајну промену и подстицај да истрајава у обликовању песничке стварности.

У име жирија,
Валентина Златановић-Марковић, професор књижевности

Образложење које су потписали чланови жирија за духовну поезију налази се у зборнику Књижевног клуба „Рујно“.

Да мир сване

иштем горњу благодет
беседе да успојем часне
да насртај ума збуде се
и душом бистрик љасне

сурим пепелом избишта
будуће ватрице нек поје
слазе звезде на кућишта
венци смиља дувар боје

с песмом ветра у косама
ћилим везу сестре наше
злате потку светлинама
добростива земља сташе

да згор згасне над горама
посред свеколиког бола
да мир сване над водама
доброчинства сејућ гола

Хиландар

Рађање овде
Одвајкад није
Свем што се моли
Иста је мати
Овде се нада
Спасењем сније
Заветни шапат
Смернишћу прати


Овде се јуче
У вечном чека
Сутрашњи дани
У прошлим сиве
Данас је жртва
Далеких јека
Кроз тамјан и дух
Молитве живе

Небеско овде
У срцу траје
Покој је души
Најсветлији час
Овде се живот
Под свећом каје
Жишком у тами
За опрост и спас

* * *

Бијах кукољ у њиви Господњој
(А мишљах да сам клас пшенични)

Бијах пљевља на гумну Господњем
(А мишљах да сам зрно житно)

Бијах буђ у брашну Господњем
(А мишљах да сам залогај причесни)

И свагда собом прелешћен,
И свагда собом заведен,
С чим ћу пред Тебе, Господе?

Дубоки су корени који ме чувају

Мама. Тата. Дека ту је.
У току је школска слава.
Ја поносан декламујем.
Гледа ме и свети Сава!

Славски колач. Свећа ту је.
Вино да се трипут пије.
Са мном госте дочекује
Свети отац Димитрије.

Дођу бољке. Изненада.
Уши, грло, или ко зна...
Мене с баком лече тада
свети Дамјан, свети Козма.

На пут кренем, ал' се пренем:
овај свет је загонетка!
Па замолим коју волим,
да ме штити света Петка!

И радости и недаће
у душу ће моју ући,
ал' спасиће, погледаће
Невидљив а Свемогући!

Пишем песме. Сви се чуде:
«Одакле ти надахнуће?
Ја с осмехом гледам људе.
Мој Господ ми то шапуће.

Од Бога ми сни створени.
Нека ветри дувају!
Дубоки су корени који мене чувају!

Опроштај

Сувише дуго
смо сматрали
да смо сами
одговорни за опроштај


Као да је то нешто
интимно
наше
неоткривено
Шапат
у гласној соби
Суза на киши

Сувише дуго
нам се чинило
да је до нас

Као да Њега нема
Као да нису записани
И греси у камену
У Великој Књизи
Очима прозорљивих
Што га виде
Кроз нас

Што смо повређивали
Једно друго
Намерно
или не
Што сме беснели
Тврдили
Презирали
Захтевали
Што си ме клео
Што сам те клела
Хоће ли Он опростити?

Зашто на то нисмо мислили
када смо вадили ножеве?

Земља од суза

Земљо од суза
Сачувај з е л е н о трава
И шума твојих
За оне што у грудима
Тајну живота носе

Земљо од бола
Сачувај кристални одсјај
И з в о р а твојих
За оне у чијим се очима
Небо гнезди

Земљо од вере
Сачувај белину сунца
За оне
Што се пре свитања
С тобом
На м о л и т в у буде

Раставиће Бог светлост од таме

У зачараном кругу, од Бога до антихриста,
главиња, обеснажено, Христијански род.
Роте се Анђели зла на црној чељусти неба,
луче нам путева, звезданих, гасе
символ вере хотећи да нам затру.

Хатлије ржу на коњици мрака пексијанској
и са дланова смрти пужу камелеони,
палацају шарке, полећу гавранови.
Крвоследници, са свих пет чула,
нањушили православни бол.

На разбојишту ноћних боја,
поарано благо староставно.
Звери, унезверене, бодежима,
вене нам резбаре, а истиче,
достојанствено, плава крв Немањићка.

Свети ратници, мачеве исукали.
У крстоносној ноћи, скачу, у вис,
звезде падалице.
Тепсија земљана
нема знамења небеског.

Док нафоре, уснама приносимо гладним,
дар плакања, Светосимеонски,
задобисмо.
О, инокосни роде, у Гетсиманском врту,
да ли дочекаћеш, новог јутрења, рождество?

Мирјани и монаси, последњу Литургију,
на Броду Спаса,
отпојасте ли?
И згађено сунце, Исток да изнедри не може.

* * *
Тада, раставиће Бог Светлост од таме!

Молитва

Исусе Боже молим Те
дај ми вјеру
дај ми живу вјеру
и то не вјеру која премјешта
брда и планине
него још већу вјеру
вјеру која ће
премјестити мене
један корак ближе Теби

Похарана пјесма

Синоћ су ми пјесму похарали
Срнавили манастирска звона,
Поломили капију и порту
Протјерали попа и ђакона.

Синоћ су ми мисли растргнули
Врч са вином из олтара нест'о,
Света мјеста некрст нападнуо
Кидишу ти, Србине, на пријесто.

У пјесми ми Косово у души
Блистав одсјај свете Лазарице,
Диљем поља црвени божури
Крв попрска Лазарево лице.

Синоћ ми се небо отворило
Сљегли свеци на Косово равно,
Са свих страна поруке долазе,
Одбраните, то је православно.

Мала Госпојина

Стиже тихо,
кишом, као
одговор на молитву доспелу до Бога.

Кад нас земља прогута,
Сунце спржи,
Осуши семе...

И опет, одвећ знам
Проклијаћемо
Њеним великим сузама.

МОНАХИЊИН ЗАВЕТ Царици Милици

Сваког раног јутра, пре сунца и пчела
монахиња стара умила би лице,
са везом у руци под липу би села
и красила срмом слова ћирилице.

Шаптала би Богу увек сите жеље,
проливала сузе у ланено платно.
Видовдан јој узе понос и весеље,
сад молитвом брани своје племе патно.

«Помози ми, Боже, да постанем река,
или топли ветар што лагано пирка
ил' бар птица сојка што на грани жмирка.
Дај да будем, Боже, маховина мека.

Реке вечно журе у загрљј мору,
са водом се крсти и греси се перу,
на ушћу бих срела моју Оливеру,
знам да будна чека истамбулску зору.

Кад бих била ветар под месецом младим
пиркала бих благо, попут развигорца,
зато ноћас молим Тебе, нашег Творца,
Југовићу младом ране да расхладим.

У липиној крошњи поред манастира
млада сојка птица топло гнездо свила.
Да имам крила, на Косову бих била,
чувала бих кости, да их ко не дира.

Услиши, Свевишњи, паћеници вољу.
Да сам онда била маховина, трава,
прострла бих себе по бојноме пољу,
у мекост би пала мог Лазара глава.

Ја вам, патни роде, записујем завет,
из њега вас гледа мог Лазара лице.
О, пресвета браћо, послушајте савет:
«Биће вас на свету док је ћирилице».

Љубостиња чува позлаћена слова,
Миличине сузе на платну још стоје,
питају са сетом покољења нова:
«Чувате ли, децо, лепо писмо моје?»

Шест векова мину и година која,
Лазар и јунаци изгинуше славно,
певаше и они пре Косовског боја:
«Ој, Мораво, реко, село моје равно».

Молитва

Попут звездане прашине,
засветли из тмине,
обасјај путеве таме
где су жеље саме.

Спаси ме странпутице горчине,
изведи из искушења,
буди мој пут спасења,
кад жеља за животом ме мине.

Води ме кроз страшне ноћи,
кад се упитам да ли ће доћи
тренутак коначног сна,
избави ме са самог дна.

И извуци ме из таштине,
кад пођем корацима самоће,
тамо где страхови ноће,
само засветли попут звездане прашине.

Штампар

Из Венеције слог и пресу
Без ветроказа на врх донесу
Ово је слово у Божије име.
Ужари ли се постаће жиг.
Ватра ће нарасти страх,
Прогутати агаренски траг,
Затрети затираче,
Освојити освајаче,
У име Бога што љуби човека
У име човека што у име Бога плаче.

Седморицу окупи Макарије стари
Да јутро бритко у таму се зари
Нек ово слово сада се понавља,
Нека се множи као јесењи данижНа беспућу бледог полумесеца
На сваку душу нека се уцрта,
Победи победнике
Завара заверенике,
У име бога што води човека
Што затворених очију следи рајске слике.

Првогласник, петогласник, псалтир с последовањем
Требник, четворојеванђеље с Божијим помиловањем.
Ово ће слово постати камен,
Од много слова никнуће храм.
Небом ће шајке летети
Угриза туђих браћа зубе сејати
А неписмени ће га познати,
Нејаки на раменима носити,
У име Бога што храни човека
У име човека што ће на кори хлеба спати.

За тебе

Док мирно спаваш, сине,
плетем ти венце...
Од гранчица тужне врбе,
од петровца и споменка,
различка и маслачка,
и нижем венце од белог лука
и црвене паприке
и ловора
и чемера
и рузмарина за свадбу
и од класја пшенице – за унуке.
И од прегршти траве на Духове.
Плетем их ноћас
све до оног трновог.
Плетем, плетем, савијам, ломим, милујем
и гризем...
целу ноћ.

Младеж

Ко ти је ставио
ту тачку у ушну шкољку,
вољени дечаче?
И коме да захвалим
за раздрагане осмехе
усана и очију чаробних?
Коме да кажем
да ми те чува
кад мене не буде ту?
Кога, сем Бога, морнару мој,
могу да молим
да ти сунцем и звездама
милује дане, мора и ране.
Кога, сем Бога, витеже мој
од оловака и Играчака!

ПОКАЈАЊЕ СРБУ РАДОВАЊЕ

Од пророка Тарабића до песника
од песника Славе Твоје до пророка
покајте се Срби покајте се.

Од ђедова наших и отаца данас
од синова, кћери до унука сјутра
покајте се Срби покајте се.

За неправде наше и неправде нама
што ми брата бисмо што брат бије нас
покајте се Срби покајте се.

Браћа те прорекла братство погазила
небрат нагазио подмукло спремио
покајте се Срби покајте се.

Страдао логором мучен изнакажен
опрости им Боже не знају шта раде
покајте се Срби покајте се.

Душман кад умишља и лажно сведочи
шамар кад примаш по образу своме
покајте се Срби покајте се.

Мудри ти владари неслоге препуни
суров непријатељ разум одрекао
покајте се Срби покајте се.

Не знадосмо Бога сад Бог нас не позна
погазисмо Завет сад свет гази нас
покајте се Срби покајте се.

Жене не рађају, људи се коцкају
млади не поштују куд би знали кога
покајте се Срби покајте се.


Окови су наши од сребра и злата
преваре смо сити а себе варамо
покајте се Срби покајте се.

У себе се уздаш место у Једнога
пребиваш у псовци а молитве немаш
покајте се Срби покајте се.

Гоњен си од свију због свега и за све
остављаш огњишта пушташ му међишта
покајте се Срби покајте се.

Где ћеш главу скрити небески народе
бежаније твоје сеобе, сеобе
покајте се Срби покајте се.

Заборављаш брзо на меку душеку
лако ти подићи у сујети твојој
покајте се Срби покајте се.

Први не почесмо трпети не знамо
лукавство немамо истину још мање
покајте се Срби покајте се.

Враг однео шалу донео невоље
латисмо се ножа од ножа страдамо
покајте се Срби покајте се.

Све због дара твога док га закопаваш
заведен ћеш бити заведен бијаше
покајте се Срби покајте се.

На гробу песника пред ханом пророка
на сваком јутрењу или ноћном бдењу
покајте се Срби покајте се.

Песничке ће сузе и сузе пророка
потоцима лити док народ нариче
покајте се Срби покајте се.

Бол и патња твоја све јача и јача
вапаји се чују вапаји за Христа
покајте се Срби покајте се.

РАШЧУПАНА ВЛАТ

Ненадано болно ко у сну
Заплави се рашчупана влат
У камену

Безброј лица у камену
Ниче ко у ненаданом сну

Безброј лица у ненаданом сну
Јаве се и мину
У камену

Окрени се рашчупана влати
Окрени плаво моме сну
Окрени за ново лице
У пламену

Љубичасто небо Мојој Наташи

Кад се у своју низину спустим
у тами својој јаукнем од бола
Кад тражим зрнце слободе
и пространства пахуљастих поља
Кад мостове порушене у себи припајам
да њима поново могу проћи светле мисли
мојих узлетања
Кад рукама својим поново бих да дохватим небо
Кад вапајем покушавам да коракнем напред
и да себе у себи придигнем
Кад клонем са мишљу да немам право
да о својој патњи говорим јавно
Кад хоћу и када не могу
и када у тим часима
тишина постаје прибежиште
Кад бездно се дубље отвара
за мисли без циља
и осмехе без покрића
Кад време стоји
а ја бих да прескочим дане и недеље
Кад стешњена сам људима у пространству
где свака реч болно звечи
а излаза нема
иако се намећу бројни путокази
Кад мислим да расплет је
немогућ нестваран необјашњиво далек
Кад црнило жижи у слепоочницама
и када се све прелива у ништа
а ја сам немоћна да сагледам
и бол душе да умирим
Кад су и светли дани у сећању
отужно појање
Тада
као из небеса
дође Реч
да извага и премости
и придигне и ослушне
и оснажи и покрене
па опет ништа постаје све
и озари се поглед
и птице ме понесу
и бездно се у ливаду подигне
и мириси светлоносни
зраком дишу
и планина врхови
дозивају небо
и прену се из груди песма
и растера сивило несна
и блистава лепота зачара дан
и све поста бисерно јасно
Тада
спокојна
знам
да Неко
у Богу мој
спава и сања
и у молитви мојој пребива

Чујеш ли звона црквена

Чујеш ли звона црквена
За недељна јутрења
И јутрос

Разумеш ли меко шуштање
Корака и свиле
И јутрос

Сећаш ли се смернога мира
У душама узвира
И јутрос

Знаш ли да су моји часи
Тешки уздаси
Јутрос

Можеш ли чути звуке
Срца јауке
Јутрос

У оку видиш ли мом
Бол надошли
Јутрос

Чујеш ли звона црквена
За недељна јутрења
И јутрос

Ил' ме надахни или смири

Ил' ме надахни или смири:
У грудима понестало даха
Којим у сопствена једра пирих
Ил' ме надахни или смири:
Овај крвави дроњак
Заборавио ритам којим се живи
Ил' ме надахни или смири
Доста ратовах против Тебе и себе
Ја видим светао друм који се шири
Ил' ме надахни или смири

Срце моје испуни бескрајем, Господе,
Кад га крв рођена напусти
Да Бескрај остане
Срце моје ослободи Бескрајем, Господе,
Да везано за кост своју
Не погине
Срце моје подари Бескрајем, Господе,
Да крв своју и кост своју
Бескрају подигнем

Свакоме дану
Зададох рану
И сваки се назва – јуче
А не прође – никад!
Од чега си сачињен, дане?
Нема те, а свуд по нама
Живе твоје ране

Полети, зоро,
сунцу у загрљај!
Најруменије је тебе кад воли
Зри, зоро
у његовом наручју
једина је истина – дан

Небо надкрилило дом
Земљу не дотичем
Тело се у једини, молитвени шапат – извило
Гласови у Серафимску песму – слили
То Ти тишином објављујем присуство

Лепото
Под грлом ти гугутка
у грудима грудва милоште
Челом Њему до колена
Златним путем
Дар свету доносиш

За шта ми дајеш
Сваке ноћи узглавље меко и
Свакога дана нови дан
Не дај да моја питања
врате се јеком
Упри прстом и разбиј сан!

Покај се, човече, покај

Завештање Звечану

Задрхта зид заспалом Звечану
Замахом загонетка зеница
Замагли звезду Зорњачу
Злодухови зауздаше земљу

Зауставише зрења зрнима
Згариштима зажарише зидове
Зацрнише зловешћу засеок
Звоне звона зеленом зумбулу

Зарида зеленооки Здравко
Зазоре залуд згнушан због злобе
Зажеле зле заклати змије
Замахом завесе заборава

Зло зверски закорачи зором
Зајеца земља заорана
Злослутни затрепери зрак
Зачуђено заурлаше звери

Зрију заблуде зрикавцима за зрикање
Зовем заборављену звезду Зорњачу
Зраком зоре засја
За завештање зеница Звечану

Речи у тишини

Само ћутање ме окива у тмини тишином дана
и ноћ која пада као молитва, благослов и помиловање.

Тишина прети да у пепео и заборав претвори
и последњи плам ватре, хтења, чежње и речи душе моје.

Попут рђавих окова мисао о смрти
леди узаврелу крв у жилама,
речи се у грлу множе, гуше ме
и застају на измаку снаге моје.

У зачарани се круг претвара лет
рањене птице која ка висина пева
за бесповратно изгубљеном слободом
у потрази за Богом јер „Бог се љубав зове“.

Желим да говорим,
да у тамном бездану на згаришту прећутаних речи
пронађем себе негде између
смрти и беживотних трајања.
Да не прећутим
речи што бих хтела рећи,
да не изговорим
речи које не бих смела рећи!

Зато
у бездану кратком свих хтења мојих
стихове пишем ове:
За врелу крв у жилама!
За ватру речи говора1
За слободу гласа и питања!
За престанак вечитих скитања!
За дах слободе у плућима!
За сласт победе у срцима!
За искру љубави у очима!
За смирај у тамним ноћима!
За смисао овоземаљског трајања
и за све изговорене речи без кајања!

Молба за молитву

Молим те да се молиш да постанем безимена река.
Разишла сам се са свим веровањима која вреде...
Не умем да се молим да боље буде, не зато што нећу, већ зато што немам више приоритете!
Не видим људе, већина ме подсећају на инсекте.
Не разумем системе вредности, чудни су ми и непознати.
Не разумем децу, колико год да сам љубави дала, претварала су је у таштину и самољубље.
Колико дати а не осетити тугу што те нико не разуме?!
Некада смо се разумели погледом који не лута, волели смо и патили, поносно и искуствено.
Сада сам окружена непознатим садржајима који немају јасне поруке
и невером која је без страха почела да слави зло.
Моли се да постанем нико...
Само тако ћу сачувати веру у људско добро које оплемењује душу.
И сачуваћу сећања на чисте осмехе и искрена обећања,
и вероваћу да нико не сме да буде сам док постоји и последње биће које даје...
И нећу научити да лажем да је у реду да се буде љут, туђ, саможив...
Моли се...
Моли се за мене, па како буде,
помени ме, упали свећу, па како буде...
Знам да тражим превише од тебе, али тражим...
Ти си последњи пријатељ од пријатеља
и ти си пријатељ из оног времена.
Само сам тебе сачувала
како бих још мало веровала
да сам некада расла у свету чврстих уверења у људско добро,
у приоритете као основ учења правим вредностима,
у љубав и давање без очекивања,
у Бога који је једини наш судија.
Ти си ми потврда да сам некада постојала као другачија,
да смо делиле поглед, осмех и мисли,
да даљина никада није била препрека за пријатељство,
да је вредно путовати са једног краја на други због забрањеног оброка
и пар сати посвећених духовном узрастању!
Зато се моли да постанем безимена, али своја...
јер ако останем претворићу се у Ништа

Зид

Зашто је испред зид,
откуда он ту, није га било?!
То није мој зид, знам,
твој је. Ти си га ставио.
Иза тог зида – светлост.
Шта сад да радим,
откуд тај зид?!
Ја га морам рушити маљем.
Маљ је тежак.
Светлост је иза.

Огњиште

Кад се ја напијем стихова
И запјевам до неба се чује
Погледају људи свуд изнова
И питају да л икад болује(м)

Отекле ми успомене од суше
А ја пјевам до неба се чује
Сви зидови самоће се руше
То огњиште у мени болује

Мирише калопер бејтуран и смиље
Са трешње сешире мирисни уздаси
Мјесец крадом доноси обиље
Огњиште се у мени огласи

Опило ме стихова пространство
Мосим бреме теже од олова
О вериге окачим изгнанство
Кућо моја огњиште од снова

Освећена вода за речи моје молитве

У сан ми дође ненадано, тихо маслинову грану нудећи ми.
Кроз маглу су речи са усана мојих текле према главама у молитви спуштеним.
Грло бистро, јутарњом водом освећеном, напојено.
И магла са брда око нас
за дар светости Твоје!

Две песме се чују, генерације песму Ти певају, победничку.
Млади за дане што их чекају, неискусни, смели, душом вођени,
љубаљу заливени, срећом задојени.
Старији, искуством обгрљени, смирајем подгајени у спокој свих дана
за савете оних који савет траже.
Нуде их шакама онима који слушају.
Савет млади требају, али певају.
Данас Теби у част.
Сутра себи у част.
И моле за спас.
Са Тобом заједно у вечност.
Људи смо.
Или би то да будемо.
Мислиш ли да можемо?
Верујући ваљда и немогуће можемо.

Звона одјекују о голе стене и ударају у срца.
Одкрављују горе, снегове и лед.
Пој монаха се шири као мирис босиока у рукама оних што ходе,
да се поклоне.

Манастир у венце уплетен,
поздрав небесима шаље.
Ја бих поздравом да пишем реч
која ће потећи попут реке низ кањон што струже,
а вода питка, освећена, снажна као душа после причешћа.
Љубим скуте небеса молећи за вечни живот Светости Твоје.

Верници поздрављају и љубе Ти скуте молећи за себе,
породице, за вољене.
Волим сву јачину мисли коју имам.
И бистро око према Теби упрто,
не бих ли Те запамтила,
сваку бору,
сваку реч,
дрхтаву руку и поглед благ.
Плашим се са тако јаком мишљу сломићу Те, чак и у сну.
Желим да сањам!